HR - Ljudski Resursi - Srbija

Žene kod gazde moraju u penziju sa 60 i po godina

Žene zaposlene u privatnom sektoru nemaju mogućnost da budu proglašene tehnološkim viškom i dobiju otpremninu u godini kada ispunjavaju uslove za penzionisanje.

Odluka Ustavnog suda o privremenom obustavljanju primene Zakona o maksimalnom broju zaposlenih u javnom sektoru, koji je stupio na snagu 12. oktobra, doneo je olakšanje službenicama, profesorkama, lekarkama, nastavnicima i drugim ženama zaposlenim u javnom sektoru jer znači da ove godine zbog 60 i po godina života ne moraju u penziju.

Međutim, ta odluka ne znači da zaposlene u javnom sektoru sa 60 godina i šest meseci ne mogu otići u penziju ukoliko to žele. Za one koje ne žele, Ministarstvo za državnu upravu traži drugačije rešenje. No, da bi se preko njih – jer je ceo plan utvrđivanja viška zaposlenih u javnom sektoru i smanjenja broja zaposlenih – ipak ostvario zacrtani cilj, ministarka Kori Udovički predlaže da sve žene u toj dobi dobiju otpremninu kao tehnološki višak, a potom odu u penziju. Drugim rečima, bila bi im isplaćena otpremnina, najviše 6.000 evra, pa bi nakon što dobiju taj novac, podnosile zahtev za penzionisanje. To pak znači da bi one dobile otpremnine iz republičkog budžeta i odmah prešle na penzijski spisak, koji se opet finansira iz budžeta.

Novosadski Dnevnik piše da se takvim predlogom zapravo diskriminišu žene zaposlene u privatnom sektoru jer one mogućnost da budu proglašene tehnološkim viškom i dobiju otpremninu u godini kada ispunjavaju jedan od uslova za penzionisanje nemaju niti će imati. Naime, Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju koji važi za sve građane Srbije jasno propisuje da sve žene – a ne razdvaja one u javnom sektoru od onih u privatnom – ove godine stiču uslov za odlazak u starosnu penziju sa 60 i po godina života. Privatni poslodavci tu zakonsku odredbu koriste da bi se rešili viška radnica i čim neka od zaposlenih ispuni taj uslov, šalju ih u penziju i pri tom isplaćuju otpremninu predviđenu Zakonom o radu, a ona je dve prosečne zarade. Dakle, niti ih ko pita da li hoće u penziju, niti da li hoće otpremninu od 200 evra po godini, već im se jednostavno saopštava da imaju jedan od uslova i da idu u penziju. Za njih, za razliku od zaposlenih u javnom sektoru, ne važi mogućnost da rade do 65 godina, odnosno budu izjednačene s muškarcima.

Međutim, upravo pitanje diskriminacije žena u privatnom sektoru koje su iovako daleko manje plaćene za svoj rad i imaće manju penziju kada se penzionišu, niko ne postavlja. Ipak, najmanje što se može očekivati od Ustavnog suda Srbije jeste da vodi računa o ravnopravnosti svih građanki države Srbije i da sprovodi u delo da uslovi koji važe za penzionisanje žena zaposlenih u javnom sektoru moraju biti isti kao i oni za radnice u privatnom.